• Nazaj

Nezmotljivost cerkvenega poglavarja

To, da morajo ljudje verjeti v nauk o nezmotljivosti poglavarja cerkve pomeni, da mora biti vsak dodatni nauk ali pravilo, ki ga postavi poglavar cerkve, priznan (odobren, sprejet) brez kritike, s čimer sta odpravljena človekovo razmišljanje in njegova svoboda izbire, kar je nesprejemljivo, če naj bi človek nekega dne polagal račun za svoj odnos do Boga. Vsak človek mora (sam) odgovarjati zase (Mt 16,27; Raz 20;12 -13), posledično temu se mora sam odločati v popolni svobodi volje... Vendar, da bi lahko sprejel odločitev, mora biti sposoben preučiti in upoštevati (pretehtati), za kaj se bo odloči.... Ne bi smelo biti tako, da se posamezna oseba odloči in ta oseba potem zahteva od tisočev in tisočev ljudi, da sledijo njegovi odločitvi, nato pa to zahtevo izrazi v obliki zapovedi.... (doktrine).... kar nedvomno velja, če naj se vsaka cerkvena zapoved prizna za skladno z Božjo voljo, saj je njen temelj (domnevna) nezmotljivost cerkvenega poglavarja. Ti nauki so zdaj brez zadržkov sprejeti, ne da bi si človek razjasnil njihov pomen in namen, kar ima za posledico rutinska dejanja, ki niso povezana s svobodno odločitvijo, globoko vero in globoko občuteno bližino Bogu... Razvila se je cerkvena služba, ki v resnici ni služba Bogu. Uvedeni so bili običaji, ki so bolj ali manj formalnosti... Nasprotnikovim dejanjem je uspelo, da so pod krinko pobožnosti odtujile ljudi od Resnice, jim onemogočile lastno mišljenje in s tem tudi svobodno odločanje, saj nasprotnik vse to zatira (prepreči) zaradi dogme o nezmotljivosti. Ker ko bo ta nauk človeku postal sprejemljiv, mu o njem ne bo več treba imeti mnenja. Tako sprejema brez nadzora, ni se mu treba odločiti, saj se je namesto njega že odločil nekdo drug in svobodna volja ni uporabljena. Namesto tega mora oseba verjeti v to, kar ji je dano kot verska dogma, če ne želi priti v konflikt s določeno versko dogmo, ki jo ima cerkev za tako zelo pomembno, da se poglavar cerkve nikoli ne more zmotiti oz. sprejti napačne ukrepe, ko sprejema odločitve glede cerkve.

Bog ceni le svobodno odločanje, vendar mora to sprejeti človek sam in zato mora upoštevati prednosti in slabosti verske dogme. Le tisto, kar lahko potrdi v svojem srcu, se lahko imenuje vera, ne pa tisto, kar je prisiljen sprejeti (potrditi).... Le tisto, kar lahko potrdi v svojem srcu, se lahko imenuje vera, in ne tisto, kar je prisiljen potrditi... Kajti verska dogma, ki jo je namenil Bog, bo vzdržala vsakršno presojo in bo toliko bolj prepričljivo sprejeta, čim bolj se bo človeško bitje poglabljalo vanjo... Vendar pa vse, kar ni od Boga, ne vzdrži presoje in bo zavrnjeno s strani vsake osebe, ki se resno bori za znanje....

AMEN

NEPOGREŠIVOST POGLAVARA RIMSKE CRKVE

To što ljudi moraju vjerovati u učenje o nepogrešivosti poglavara crkve znači [[= povlači za sobom slijedeće,]] da svako dodatno učenje ili pravilo postavljeno od poglavara crkve mora biti priznato/odobreno ili prihvaćeno bez ikakve kritike, i time je eliminirano čovjekovo razmišljanje i njegova sloboda izbora, iako su oni nezamjenjivi/prijeko potrebni ako će ljudsko biće jednog dana položiti račun za svoj odnos sa Bogom. Svaki čovjek mora odgovarati [[sam]] za sebe (Matej 16:27; Otkrovenje 20:12, 13), posljedično tome on mora donijeti svoju vlastitu odluku u potpunoj slobodi volje.... Međutim, da bi donio odluku on mora biti u stanju ispitati i uzeti u obzir/razmotriti ono što će odlučiti.... Ne bi trebao biti slučaj da jedan pojedinac odlučuje i onda da ta osoba zahtjeva od tisuća i tisuća ljudi da slijede njegovu odluku, naknadno izražavajući ovaj zahtjev u obliku zapovijedi.... (doktrine).... što je nedvojbeno slučaj ako se svaka crkvena zapovijed treba priznati kako je u skladu sa Božjom voljom, pošto je njezin temelj (navodna) nepogrešivost poglavara crkve. Ova učenja su sada bez ikakve rezerve prihvaćena bez da ljudsko biće prosvijetli/razjašnjava njihovo značenje i svrhu, što rezultira u rutinskim akcijama koje nisu povezane sa slobodnom odlukom, dubokom vjerom i snažnim osjećajem bliskosti sa Bogom....

Crkveno služenje se raširilo [[ili ‚je nastalo’]] koje, u stvarnosti, nije služenje Bogu. Običaji su bili uvedeni koji su više ili manje formalnosti.... Protivnikove akcije su bile uspješne u udaljavanju/otuđivanju ljudi od istine pod maskom pobožnosti, u tome da ih spriječe koristiti njihovo vlastito razmišljanje i time također njihovo slobodno odlučivanje, pošto je sve ovo obustavljeno/spriječeno od strane protivnika zbog dogme o nepogrešivosti. Jer jednom kada se ovo učenje učinilo prihvatljivim čovjeku on više u svezi njega neće morati imati mišljenje. Tako on prihvaća/uvažava bez pomnog ispitivanja, on ne mora donijeti odluku pošto je netko drugi već donio odluku umjesto njega i slobodna volja nije korištena. Umjesto toga, čovjek mora vjerovati u ono što mu je određeno/ispostavljeno kao religijska dogma ako ne želi doći u sukob sa određenom religijskom dogmom, kojoj crkva pridaje izuzetnu važnost, da poglavar crkve nikad ne može pogriješiti ili poduzeti pogrešne mjere kada donosi odluke koje se tiču crkve.

Bog jedino cijeni/vrednuje slobodno donošenje odluke, ali nju sam čovjek mora donijeti i tako on sam mora uzeti u obzir [[svako]] za i protiv religijske dogme. Jedino ono što može potvrditi u svome srcu se može nazvati vjerom, a ne ono što je prisiljen prihvatiti/potvrditi.... Jer religijska dogma naumljena od strane Boga će izdržati svako pomno ispitivanje i biti će prihvaćena čak sa više uvjerenja što ljudsko biće više prekapa po njoj.... Međutim, sve što nije od Boga ne stoji prilikom pomnog ispitivanja i biti će odbačeno od strane svake osobe koja se najozbiljnije bori da bi stekla znanje....

AMEN