• Back

OPRAŠTANJE GRIJEHA.... APSOLUTNA POUZDANOST POGLAVARA RIMOKATOLIČKE CRKVE.... RUTINSKE AKCIJE

Navodnim činom opraštanja grijeha se samo simbolizira/predstavlja ono što je Gospodin naučavao na Zemlji [[= taj čin je samo simbol onog što je Gospodin naučavao na Zemlji]]. Ni u kojem slučaju nije nužno ispuniti formalnost pošto opraštanje grijeha u potpunosti ovisi o tome ka/koli-ko se čovjek osjeća krivim pred Bogom i o tome da on to prizna pred Njime u iskrenoj molitvi apelirajući za Njegovu milost i opraštanje od svoje krivnje. Formalnost je još jednom opasnost za dušu pošto će jedan čin biti automatiziran koji je, ili bi trebao biti, previše intiman da bi se učinio izvanjski prepoznatljvim. Čin javnog priznavanja grijeha može voditi do površnosti, do te mjere da osoba više ili manje slijedi rutinski čin bez da je ta/toli-ko iznutra ujedinjena sa Bogom da osjeća potrebu priznati Mu svoju krivnju grijeha. Sve što činite zbog spasenja vaše duše treba biti živo, a ceremonija poput te može lako rezultirati u beživotnom činu pošto nisu svi ljudi istovremeno ispunjeni sa Bogom kako bi Mu sebe otkrili u svim njihovim slabostima i krivnji grijeha. Ali to je preduvjet za opraštanje grijeha, sva vanjska djela su samo simboli onog [[ili ‘samo predstavljaju ono’]] što korespondira Božjoj volji ali ne [[i]] ostvarenje Božanske volje.

Kada vam duh Božji privuče/skrene pažnju na opasnost u koju se postavljate, vi mu se ne bi trebali suprotstavljati već bi sa cijelim svojim srcem trebali biti zahvalni vašem nebeskom Ocu na ispravnom (ruko)vođenju, pošto gubite jako puno snage ispunjavajući vanjske formalnosti, koju bi trebali iskoristiti za vaš unutarnji napredak. Iskrena misao pre/o-dane ljubavi će vam donijeti beskrajno više blagoslova nego gorljivo ispunjavanje crkvenih zapovijedi, koje su bile dane ljudima bez Božjeg odobravanja. Predstavnici ovih učenja su se još jednom sklonili [[ili ‘još jednom su pribjegli’]] iza od strane ljudi razvijene doktrine o apsolutnoj pouzdanosti poglavara Crkve u vezi s duhovnim zakonima.

Sve što je ljudima dano od gore je najčišća istina; međutim, kroz Njegove objave odgore, Bog jedino izražava Svoju volju ali On nikad neće htjeti kontrolirati ili koristiti prisilne mjere kako bi ljude učinio poslušnima. Jer to bi potpuno proturječilo zakonu o dobrovoljnom izbavljenju bića koji potjekao iz Božanske ljubavi i mudrosti. Zapovijedi koje su proglasili ljudi su uplitanje u Božanske odredbe.... zapovijedi koje prisiljavaju ljude na izvršavanje akcija, iako je službeno njihova vlastita volja preduvjet, od strane Boga nikad neće biti smatrane ispravnim. Volja ljudskog bića ne može rutinski sprovoditi svoju aktivnost, u tom slučaju više nije slobodna nego je već zavezana od strane volje osobe koja, kao rezultat takvih zapovijedi, dodjeljuje ljudima specifično vrijeme za vršenje njihove dužnosti.

Ovo je ogromna ljudska pogreška/zabluda koja prijeti uništiti/prigušiti razvijajuće osjetljivo/nježno/delikatno sjeme unutrašnje čežnje za Bogom, osim ako blagonaklone akcije ljudskog bića ne postanu posebice dinamične i duhovno prosvjetljenje učini da on iznenada shvati istinsku Božju volju. Jedino onda će on biti u stanju osloboditi sebe od učenja koje, zahvaljujući ljudskom doprinosu, već značajno zastranjuje/odstupa od učenja kojeg je Isus Osobno dao ljudima na Zemlji. Čovjek obično teži ispuniti svoju obavezu [[ili ‘svoje moranje’]], a to je najveća opasnost za dušu.... Jer on ne teži samosvjesno ka savršenstvu pošto mu je u stvarnosti dan plan kojeg nastoji sprovesti, a time što slijedi osnove koje su postavili drugi ljudi on zanemaruje svoj vlastiti psihološki zadatak a ipak je uvjeren kako živi život koji je ugodan Gospodinu Bogu.

AMEN

ODPUŠČANJE GREHOV... NEZMOTLJIVOST… RUTINSKA DEJANJA...

Domnevno dejanje odpuščanja grehov je samo simbol tega kar je Gospod učil na Zemlji. V nobenem primeru ni treba izpolnjevati formalnosti, saj je odpuščanje grehov v celoti odvisno od tega, koliko se človek počuti krivega pred Bogom in od tega, ali se pred njim pokesa v iskreni molitvi in ​​prosi za Njegovo milost in odpuščanje njegove krivde. Formalnost je spet ena nevarna za dušo, saj bo avtomatizirano dejanje, ki je, ali bi moralo biti, preveč intimno, da bi bilo prepoznavno navzven. Dejanje javne izpovedi grehov lahko vodi v površnost, do te mere, da oseba bolj ali manj sledi rutinskemu dejanju, ne da bi bila notranje združena z Bogom, da bi čutila potrebo, da mu prizna svojo krivdo greha. Vse, kar počnete za rešitev svoje duše, bi moralo biti živo, in takšen obred lahko zlahka povzroči brezživljenjsko dejanje, saj niso vsi ljudje napolnjeni z Bogom hkrati, da bi se mu razkrili v vseh svojih slabostih in krivdi greha. Toda to je predpogoj za odpuščanje grehov, vsa zunanja dela so le simboli tega, kar ustreza Božji volji, ne pa uresničitev Božje volje.

Ko vas božji duh opozori na nevarnost, v katero se spravljate, se mu ne smete upreti, temveč bodite z vsem srcem hvaležni nebeškemu Očetu za pravilno vodstvo, ker z izpolnjevanjem zunanjih formalnosti izgubite veliko moči, ki jo morate uporabiti za svoj notranji napredek. Misel srca na vnaprej dano ljubezen vam bo prinesla neskončno več blagoslova kot vneto izpolnjevanje cerkvenih zapovedi, ki so bile dane ljudem brez božje odobritve. Predstavniki teh naukov so se ponovno zatekli za umetno ustvarjeno doktrino o absolutni zanesljivosti poglavarja Cerkve glede na duhovne zakone.

Vse, kar je ljudem dano od zgoraj je najčistejša resnica; vendar Bog s svojimi razodetji od zgoraj le izraža svojo voljo, vendar nikoli ne bo želel nadzorovati ali uporabljati prisilnih ukrepov, da bi ljudi prislil v poslušnost. Kajti to bi bilo v popolnem nasprotju z zakonom o prostovoljni osvoboditvi bitij, ki izvira iz Božanske ljubezni in modrosti. Zapovedi, ki jih razglasijo ljudje, so vmešavanje v Božanske uredbe... zapovedi, ki ljudi silijo k dejanjem, čeprav je uradno njihova lastna volja predpogoj, Bog nikoli ne bo imel za pravilne. Človekova volja ne more rutinsko izvajati svoje dejavnosti, v tem primeru ni več svobodna, ampak že vezana na voljo osebe, ki zaradi takšnih ukazov ljudem dodeli določen čas za opravljanje dolžnosti.

To je neizmerna človeška napaka (zabloda), ki grozi, da bo zadušila razvijajoče se občutljivo seme notranjega hrepenenja po Bogu, razen če dobrohotna dejanja človeka postanejo posebej dinamična in duhovno razsvetljenje povzroči, da nenadoma spozna resnično Božjo voljo. Le tako se bo lahko osvobodil nauka, ki zaradi človeškega prispevka že močno odstopa od nauka, ki ga je Jezus osebno dal ljudem na Zemlji. Človek si običajno prizadeva izpolniti svoje obveznosti, in to je največja nevarnost za dušo.... Ker ne stremi samozavestno k popolnosti, saj mu je v resnici dan načrt, ki ga želi uresničiti in z upoštevanjem osnov, ki so mu jih postavili drugi, zanemarja lastno psihološko nalogo, vendar je prepričan, da živi življenje, ki je všeč Gospodu Bogu.

AMEN