• Back

RAZMIŠLJANJE IZ SRCA I IZ RAZUMA .... ISTINA....

Svaki čovjek koji je razumski došao do određenog shvaćanja misli da je u spoznaji. No to shvaćanje nije nužno uvijek Istina. Bog je čovjeku dao razum i slobodnu volju, ali mu je dao i srce.... Sve dok razum bez srca želi riješiti duhovna pitanja, teško da će se približiti Istini, jer Istina izlazi iz Boga i jedino može biti primljena od duha, a ne od tijela, koji je materija.

Razumsko razmišljanje samo je funkcija tijela.... a srce je sjedište sve percepcije, srce u sebi sadrži i Božansku iskru Ljubavi, a time i duh, koji je udio Boga. Misao koja je rođena u srcu, čije izvorište je dakle Božanska duhovna iskra, uvijek će i imati pravo na istinitost, jer duh posreduje samo najčistiju Istinu.... no da li je misao rođena u srcu ili je pak samo proizvod razumskog razmišljanja, ovisi o Ljubavnoj sposobnosti srca. Što dublje čovjek može ljubiti, tj. teži sjedinjenju s Bogom putem djelovanja u Ljubavi, utoliko jasnije će se iz njegovog srca izdizati misli i dolaziti mu u svijest.

Jer te misli su duhovna Snaga koja ističe iz bićā koja su bliska s Bogom i pritječu srcu onoga koji se isto tako spaja s Bogom putem Ljubavne aktivnosti. Dok je, međutim, razumsko razmišljanje samo funkcija tjelesnih organa, dakle korištenje životne snage koja čovjeku pritječe, a koju može koristiti i onaj čovjek koji živi bez Ljubavi, tj. čije srce je slabo sposobno ljubiti. Dakle mora se praviti razlika između razumskog razmišljanja i onoga iz srca. Potonje će uvijek donositi Istinu, dok razumsko razmišljanje ne mora biti Istina, čak i ako se može govoriti o dobro razvijenom razumskom razmišljanju. Samo je Ljubav odlučujuća, tj. mjerodavna za Istinu. Čovjek je o suštini misli premalo obaviješten, i stoga mu nije jasna ta razlika.

Misao rođena u srcu, sa razumsko dobivenim znanjem ima zajedničku jednu stvar, a to je da i ona mora biti dostavljena u mozak kako bi od svijesti bila obrađena, pa zato čovjek može doći do pretpostavke da svaka misao svoje porijeklo ima u mozgu, da je dakle ostvarena razumski. No misaoni život Ljubavnog čovjeka, dakle čovjeka čiji je život neprestano djelovanje u Ljubavi, skroz je drugačiji za vrednovati nego čisto razumsko razmišljanje čovjeka koji je slabo spoboban ljubiti.

Prvi će biti blizak Istini, dok potonji neće imati nikakvog jamstva za Istinu i znanje. Jer Istinu Bog Sâm Sebi čuva, i On je dijeli samo onima koji Ga priznaju, koji Ga žude i koji to iskazuju putem djelovanja u Ljubavi. Posljedično, kao Istina moći će nedvojbeno biti prihvaćeno ono što je poteklo iz Ljubavnog srca, jer te su misli podređene određenoj kontroli putem onih duhovnih bića koja se nalaze u znanju, čiji je zadatak posredovanje misli i koji stoga pomno paze na to da čovjek stoji u ispravnom razmišljanju. Jer putem svoje Ljubavne aktivnosti čovjek stječe pravo na pomoć svjetlosnih bića, koja čovjeka tad štite od mislī koje proturječe Istini....

AMEN

RAZMIŠLJANJE SRCA IN RAZUMA.... RESNICA....

Vsak človek meni, da živi v stanju spoznanja, če zagovarja mnenje, ki si ga je intelektualno oblikoval. Vendar ni nujno, da to mnenje vedno ustreza resnici. Bog je človeku dal razum in svobodno voljo, dal pa mu je tudi srce... Dokler bo razum brez srca hotel reševati duhovna vprašanja, se bo težko približal Resnici, kajti Resnica prihaja od Boga in je lahko sprejeta le od duha in ne od telesa, ki je materija.

Intelektualno mišljenje je samo funkcija telesa...toda srce je sedež vsega zaznavanja, srce vsebuje tudi Božansko iskro Ljubezni in s tem duha, ki je del Boga. Misel, rojena v srcu, ki torej izvira iz Božanske duhovne iskre, lahko zato vedno trdi, da temelji na Resnici, kajti duh posreduje le najčistejšo resnico... pa naj se misel rodi v srcu ali pa je le produkt racionalnega razmišljanja, odvisno od sposobnosti srca za ljubezen. Čim globlje lahko človek ljubi, oziroma stremi k zedinjenju z Bogom skozi delovanje v Ljubezni, toliko bolj jasno se bodo misli dvignile iz njegovega srca in prišle v njegovo zavest. Kajti tiste misli so duhovna moč, ki izvira iz bitij, ki so blizu Bogu, in se stekajo v srce tistega, ki se prav tako združuje z Bogom skozi dejavnost ljubezni. Medtem ko je razumsko mišljenje le funkcija telesnih organov, to je uporaba življenjske sile, ki teče v človeka in jo lahko uporabi tisti, ki živi brez ljubezni, torej čigar srce je sposobno slabo ljubiti. Zato je treba razlikovati med razumskim mišljenjem in tistim iz srca. Slednje bo vedno prineslo resnico, ni pa nujno, da je razumsko mišljenje resnica, četudi lahko govorimo o dobro razvitem razumskem mišljenju. Samo Ljubezen je odločilna, torej merodajna za Resnico.

Človek je premalo poučen o bistvu misli, zato te razlike ne razume. Misel, ki se rodi v srcu, z intelektualno pridobljenim znanjem, ima eno skupno točko, to je, da jo je treba dostaviti tudi v možgane, da jo zavest predela, zato lahko človek pride do predpostavke, da ima vsaka misel njegov izvor v možganih, ki je torej razumsko ustvarjena. Toda miselno življenje ljubečega človeka, torej človeka, čigar življenje je nenehno delovanje v ljubezni, se popolnoma drugače vrednoti kot čisto razumsko mišljenje človeka, ki je sposoben šibke ljubezni. Prvi bo blizu resnice, medtem ko drugi ne bo imel nobenega jamstva za resnico in znanje. Ker Bog drži Resnico zase in jo daje samo tistim, ki ga priznavajo, ki hrepenijo po Njem in ki jo izražajo z dejanji ljubezni. Posledično bo tisto, kar je prišlo iz ljubečega srca, nedvomno sprejeto kot Resnica, ker so te misli predmet določenega nadzora prek tistih duhovnih bitij, ki so v znanju, katerih naloga je posredovati misli in ki zato pozorno opazujejo, da človek stoji v pravilnem razmišljanju. Kajti s svojim delovanjem v ljubezni človek pridobi pravico do pomoči svetlobnih bitij, ki potem človeka varujejo pred mislimi, ki so v nasprotju z Resnico....

AMEN