• Back

SLUŽENJE... GRIJEH LIJENOSTI...

Prolazak kroz zemaljski život je svjesno i nesvjesno služenje, no uvijek aktivnost, ako ovaj prolazak treba biti podnošljiviji. Ako bićima služenje nije moguće, onda je to stanje smrti, doduše izazvano vlastitom voljom, ali neizrecivo bolno. U stadiju kao čovjek, biću je međutim ostavljeno na slobodu aktivirati se služeći, ili biti neaktivno. A ovo nema tako bolne posljedice kao u prethodnim stadijima, no još je ozbiljnije, budući lijenost neizmjerno opterećuje dušu. Duša neaktivnost osjeća kao prepreku za visinu. Ona to osjeća, ali je više okrenuta tijelu i ispunjava njegove žudnje. A, kako ona na Zemlji zanemaruje svoj zadatak, tako ona neće ni u onostranom ispunjavati zahtjeve koji će joj biti postavljeni kako bi promijenila svoje bolno stanje, koje je posljedica njenog zemaljskog života i njegovog učinka. U onostranom ona neće prepoznati svoje neaktivno stanje kao uzrok njene patnje, i otuda neće ni biti voljna njemu umaći, a ipak osjeća bol svoje neslobode. Osim toga, ona će žuditi, kao na Zemlji, za razonodom i ispunjenjem zemaljskih želja, ali neće nikada biti spremna u služećoj Ljubavi pomoći onima koji pate poput nje. Ovo stanje je nadasve beznadno, kada duša nema nikakav unutarnji poticaj na aktivnost, što je posljedica njenog neaktivnog načina života. Na Zemlji ljudima stalno pritječe snaga, i ona treba biti korištena, treba biti upotrijebljena za služeću aktivnost, jer jedino kroz takvu, duša se sama oslobađa, i također pomaže višem razvoju još nezrelog duhovnog u materiji. No, kada se čovjek preda lijenosti, on zloupotrebljava njemu pritječuću snagu, bez da stekne korist za svoju dušu. To bi bio samo jedan zastoj, kada lijenost ne bi istovremeno bila opasnost da čovjek potpadne porocima koji za njega znače retrogradni razvoj. Jer, sada stupa u akciju Božji protivnik, donoseći pred lijenog čovjeka sve ugodnosti zemaljskog života, i potičući ga da ih ganja. Žudnja za užitkom, proždrljivost (neumjerenost) i tjelesne žudnje, navode ga na mnoge grijehe, oslabljuju tijelo i dušu, i čine ju neprikladnom za otpor. Žudnja za zemaljskim dobrima će narasti, i duša se sada drži sasvim daleko od svojega istinskog zemaljskog zadatka, ako ona još ne popušta nagonjenju Duha, Koji duši predočava da se odrekne tog načina života. Ako duša još pribavi ovu snagu volje, onda je ona spašena, no to zahtijeva veliku voljnu snagu, i prisnu molitvu Bogu za pomoć i snaženje volje. No, lijenost ide pod ruku sa žudnjom za svijetom, i čovjek ne obraća pažnju na duhovni zadatak. I duša mora u onostranom gorko okajavati tako pogrešno vođen način života, budući ona ne ostaje pošteđena boli stanja neaktivnosti. Ona ih treba podnositi, sve dok sama od sebe ne požudi za aktivnošću, što može trajati nezamislivo dugo vremena.

AMEN

SLUŽENJE.... GREH LENOSTI....

Pot preko zemeljskega življenja je zavestno in nezavestno služenje, toda vedno dejavnost, da bi bila ta pot znosnejša. Če bitja ne morejo služiti, potem to pomeni stanje smrti, resda povzročeno z lastno voljo, vendar pa neizmerno boleče. Bitju je v stadiju človeka dana svobodna izbira, ali bo dejavno v služenju ali pa bo nedejavno. To nima samo bolečih posledic kot v predhodnih stadijih; stvar je še bolj resna, ker lenost neizmerno obremenjuje dušo. Duša neaktivnost občuti kot oviro za vzpon. Ona to čuti, vendar pa je bolj usmerjena na telo in zadovoljuje njegova hlepenja (poželenja). In kakor ona zanemarja svojo nalogo na Zemlji, tako ona tudi v onostranstvu ne bo izpolnjevala zahtev, ki ji bodo postavljene, da bi spremenila svoje nezdravo stanje, ki je posledica njenega zemeljskega življenja in njegovega učinka. Ona v onostranstvu ne bo prepoznala, da je njeno neaktivno stanje vzrok njenega trpljenja, zaradi česar se tega tudi ne bo želela rešiti, čeprav pa čuti bolečino zaradi svoje nesvobode (omejenosti). Poleg tega pa bo ona, tako kot na Zemlji hrepenela po užitkih in izpolnitvi zemeljskih želja in ne bo nikoli pripravljena pomagati tistim, ki trpijo kakor ona. To stanje je zelo brezupno, ko duša nima nikakršne notranje spodbude za dejavnost, kar pa je posledica njenega nedejavnega načina življenja. Ljudem na Zemlji nenehno priteka moč, ki mora biti izkoriščena, mora biti uporabljena za dejavnost služenja, ker se edino tako duša sama osvobaja in obenem tudi nezrelemu duhovnemu v materiji pomaga do višjega razvoja. Toda ko se človek preda lenosti, on zlorablja njemu pritekajčo moč, brez da pri tem pridobi koristi za svojo dušo. To bi bil samo eden zastoj, ko lenost ne bi bila istočasno nevarnost, da se človek preda pregreham, kar pa zanj pomeni regresiven razvoj (nazadovanje). Sedaj namreč nastopa Božji nasprotnik (Satan), ki pred lenega človeka postavlja vsa ugodja zemeljskega življenja in ga spodbuja (hujska), da v njih uživa. Hlepenje po užitku, požrešnost (neumirjenost) in telesna poželenja ga napeljujejo na veliko grehov, slabijo telo in dušo ter ji onemogočajo, da bi bila prikladna za odpor (da bi se lahko uprla). Povečalo se bo hlepenje po zemeljskih dobrinah; in duša je sedaj zelo daleč od svoje resnične naloge, če ona še ni začela popuščati spodbudi Duha, Ki dušo ozavešča, da sa se odreče takšnemu načinu življenja. Če si duša še uspe pridobiti to moč volje, potem je ona (od)rešena, kar pa zahteva veliko moč volje ter pristno (iskreno) molitev k Bogu za pomoč in okrepitev volje. Vendar pa lenost in hlepenje po svetu gresta z roko v roki in človek ne usmerja pozornosti na duhovno nalogo. In duša se mora v onostranstvu bridko kesati za tako napačen način življenja, ker se ona ne more izogniti bolečinam stanja neaktivnosti. Ona jih mora prenašati, vse dokler ne začne sama od sebe hrepeneti po dejavnosti (vse dokler sama ne želi biti dejavna), kar pa lahko traja nezamisljivo dolgo časa.

AMEN