• Volver

Los discípulos del Salvador - El reino judaico

Durante toda su Pasión nadie en la Tierra fue tan devoto del Señor y Salvador como el grupo de sus discípulos. Le amaban mucho y deseaban haber podido evitarle cualquier sufrimiento si hubieran tenido poder para ello. Muchos había a su alrededor, pero pocos estaban suficientemente compenetrados con su Divinidad para poder reconocer en Él a su Maestro y Creador divino. Los discípulos sintieron que la Luz que emanaba de Él llenaba sus corazones. E inmediatamente dejaron de lado incluso la más mínima duda y reconocieron que seguirle era lo más importante del mundo. También admitieron que ninguno de ellos podría alcanzar la perfección si Él no derramaba continuamente su Gracia sobre ellos. Y reconocieron que para alcanzar esta perfección era muy importante que unos y otros se sirvieran mutuamente con amor. Desde entonces se desvivieron con profunda humildad para poder ser dignos de la Gracia del Señor. Todo lo abandonaron y vivieron exclusivamente según la doctrina que el Salvador les transmitió en su trato diario.

De modo que únicamente esto, y estar continuamente en compañía suya, fue lo que hizo que sus corazones se llenaron de un gran amor al Salvador, y que sus conocimientos de la sabiduría divina aumentasen cuanto más tiempo estuvieron con su Maestro y cuanto más le conocieron.

En aquel tiempo había en la Tierra un pueblo sumamente importante: los judíos, un pueblo elegido para divulgar la doctrina espiritual del verdadero cristianismo. El deseo del Señor de salvar a este pueblo del yerro espiritual en el que se encontraban sus almas no tuvo efecto pues se mofaron de Él. Había un gran número de judíos dispuestos a aniquilar al Hijo de Dios porque veían en Él a un enemigo de sus enseñanzas. Le tomaron simplemente por un orador genial que abusaba de su talento para inducir el pueblo a apostatar de la doctrina de sus padres. Y como continuaban entre pecados e inmundicias, tampoco podían recibir iluminación. Rechazaron cualquier amor del Señor, y le pagaron desatándose en improperios contra Él, con la finalidad de atentar contra su vida. Pero su Clemencia se lo perdonó. Con una paciencia angélica les animó a cambiar sus ideas, y su Corazón se dirigió a cada uno de ellos con la intención de salvarle. Pero la Omnipotencia de Dios toleró la voluntad de estos hombres para que se cumpliera la Palabra, la Palabra de que el Señor se había encarnado para salvar la humanidad.

Amén.

GRUPA SPASITELJEVIH UCENIKA.... ŽIDOVSKO KRALJEVSTVO....

Kroz cijelo vrijeme Njegove patnje, na Zemlji nije bilo nikoga tako predanog Gospodu i Spasitelju, kao Njegova grupa ucenika, koji su Ga ljubili, i rado bi bili svu patnju držali daleko od Njega, da je to bilo u njihovoj moci… Toliki mnogi su se oko Njega okupljali, a ipak je samo manji krug bio tako prožet Njegovom Božanstvenošcu, da su u Njemu prepoznali Njihovog Ucitelja, Njihovog Božanskog Stvoritelja, i gdje je sve svjetlo od Njega naviralo u Njihova srca, uskoro je bila ugušena i najmanja sumnja.... U Božanskoj savršenosti Njegovog Bica, oni su uskoro vidjeli jedini cilj njihovog života.... U cistoci svojega srca, svaki je vrlo brzo shvatio da je Njega nasljedovati, uistinu bilo jedino što je važno na Zemlji… oni su prepoznali da nitko od njih ne bi mogao postici to savršenstvo, ako Sam Gospod ne bi puštao da na njih neprestano stiže Njegova milost, i nadalje su još prepoznali koliko je bilo važno medusobno služenje u Ljubavi za postizanje savršenstva… Njihovo nastojanje je sada bilo u tome da se, u najdubljoj poniznosti i unižavanju sebe, ucine dostojnima Božje milosti… oni su sve napuštali, odrekli su se svijeta i živjeli samo u Njegovom ucenju, koje im je Spasitelj prenosio, u svakodnevnim opcenjima (druženjima) s njima. Tako nijedno drugo zbivanje, osim stalnog boravka u Njegovoj blizini, nije postiglo da njihova srca budu ispunjena ogromnom Ljubavlju za Spasitelja… da se njihovo znanje o Božanskim mudrostima umnaža, što duže oni osjecaju (doživljavaju) i shvacaju njihovog Ucitelja… Oni su Ga prihvatili sa srcem, a Bog im je dao snagu i milost da mogu razumjeti sve što im je On nudio.... Jer, bez pomoci Gospoda, oni nikada ne bi bili sposobni snaci se u ovim mudrostima… bez Božanskog prosvjetljenja, nikada im ne bi jasno i zorno došla do svijesti velicina Gospoda… i stoga oni nikada ne bi prepoznali njihovog ucitelja kao Sina Božjeg, da njihov duh nije bio prosvijetljen Božanskim svjetlom. U cešcim duhovnim nevoljama im je Gospod dolazio u pomoc, kad god su se osjecali slabima… buduci je Gospod vidio jedino Ljubav, koja je Njegove ucenike Njemu ucinila vrijednima.... Kao rezultat toga, On nije napustio Njegove, i dao im je utjehu u svakom teškom trenutku, ali je takoder od njih tražio potpunu predanost, kada On više ne bude… kada On ode nazad Onome, Koji je Njegov Otac. Jer Zemlja je u to vrijeme nosila jedan silno važan narod… Bila je to loza (pleme, rod), koja je bila odredena za rasprostranjivanje kršcanskog ucenja, istinskog kršcanstva… bilo je to židovsko kraljevstvo.... Njegova želja da spasi ovaj narod iz duševne nevolje, nije pronašla odjeka kod njega… on Ga je ismijavao i izrugivao Mu se… on je bio prisutan u vrlo velikom broju, da ostvari propast Ovoga Božjeg Sina, i nije se više dao potaknuti na to, da prihvati vjeru u Njega kao Božjeg Poslanika.... On je u Njemu vidio neprijatelja svojih ucenja, on u Njemu nije vidio ništa više od iznimno nadarenog govornika, Koji je iskorištavao svoj dar govora, kako bi odmetnuo narod od ucenja otaca.... A, buduci da je on ostajao u grijehu i prljavštini, nije mu ni moglo doci prosvjetljenje duha… odbio je svu Ljubav Gospoda, i ovu nagradio porugama i krajnjim ciljem da Ga pokuša ubiti.... A Njegova blagost i dobrota im je oprostila. Sa andeoskim strpljenjem im je On korio njihove govore, jer se Njegovo srce okretalo svakome i nastojalo ga spasiti. Božje svemoc, medutim, dopušta ovim ljudima njihovu volju, tako da se ispuni Rijec… da je Gospod došao na svijet, kako bi otkupio covjecanstvo.

AMEN